Pod jedan - sranje je urnebesno i credit card scene ostaje utemeljen kao najblesavije sranje u istoriji filma. Drugo - Da, ovaj film JESTE potencijalno uništio čitavu generaciju muškaraca u razvoju ali posmatrajući ga u vakumu a ne kao društveni fenomen ovaj film je nemoguće etički kritikovati jer blatantno ismeva SVE najgore. Patrick Bateman je, kao i ostali, rob konzumerizma, konformizma, indiferentnosti itd. Ipak, njegova dušica biva iritirana na najsuptilnijem nivou i razume (makar više nego ostali) bezdušni apsurd njegovog okruženja i, jelte his mask of sanity is about to slip. American Psycho je u suštini o porivu za autentičnost, čoveka koji nema hrabrosti da bude autentičan. Ono najmanje (makar umišljene) autentičnosti koja podstiče njegovu revoltiranost, manifestuje se na infantilan i siromašan način kroz identifikaciju sa muzikom koju sluša. Muzika koju Patrick sluša ne samo da je bedan vrhunac njegovog izdvajanja i samospoznaje, već je i tačka sramote koja biva ispoljena isključivo pre nego što ubija svoje žrtve.

Sad, zašto Patrick NIJE autentičan, već samo čezne za autentičnošću. Da je Patrick zapravo autentičan ne bi se ponašao u skladu sa svojim obezdušenim okruženjem, ili bi makar bio ravnodušan prema društvenim očekivanjima. A da mu fali PORIV za autentičnošću, prosto bi se ponašao kao ostali wall streetovci. Patrickov pakao krije se u činjenici da se nalazi između ova dva. Nedovoljno moćan da bude SVOJ a nedovoljno indiferentan da prihvati status kvo. Zato se ovaj poriv manifestuje u sadizmu, jer ako ne može da napravi bilo kakav uticaj, napraviće LOŠ uticaj ne bi li razbio artificijalnost i belinu (i figurativnu i bukvalnu) svog okruženja. Patrick ne uspeva da napravi bilo kakvu promenu, jer ne može da upropasti svet koji nije sposoban da percipira svoju propast.

Njegovi gresi bivaju opraštani jer je tako lakše i za Pola Alena, kojeg je obezglavio jebenom sekirom, niko i dalje ne zna ni kako jebeno izgleda. Patrick insistira da bude kažnjen, ne jer oseća krivicu već zato što biti kažnjen znači biti percipiran. On pak biva figurativno kažnjen jer nikome ne ide u korist da primeti potpuna sranja koja on pravi. Patrick ne uspeva da bude autentičan, jer u biti, niko drugi ne deli njegovu ambiciju, i autentičnost prestaje da bude parametar. This confession meant nothing, odnosno, nikoga ne boli kurac. I naravno, there is an idea of Patrick Bateman, but I’m simply not there, jer jelte, nikoga ne boli kurac za njega.